Tamo gde nastaje lepota

Nebo je jasno i plavo, a oblake koji su mogli narušiti ovu vedrinu oduvao je vetar sa obližnje morske obale. Kao i svakog jutra, automobil Fredija Rojtlisbergera zaustavlja se pred žutom kućom "Bellavista", smeštenom u središtu prostranog imanja, u kojoj je sedište farme sa Demeter sertifikatom, Azienda Agricola San Mario. Pošljunčana aleja oivičena visokim borovima pruža se pravo ispred kuće, kreirana tako da svojom lepotom privlači pažnju našeg oka.

Ali, kada Fredi posećuje Belavsitu u jesenje dane, slične ovom, toskanski se pejzaž menja. Pažnju više ne privlači žuta kuća niti aleja četinara, nego mladi zasadi  pasjeg trna sa leve strane i dugački redovi žbunova kroz čije se lišće sjaje jarko crveni plodovi nara.

Žbunovi nara, zasađeni si u 150 m dugačkim redovima, radzvojeni jedni od drugih po pet metara. Pravo je uživanje šetati sam među njima i uživati u crvenoj boji plodova. Oko 50 grimiznih  narova ljulja se poput lampiona sa svakog stabla ne mnogo višeg od odrasle osobe. I kao da taj prizor još nije dovoljno upečatljiv, na dnu svakog od plodova latice negdašnjeg cveta formirale su zvezdu. Grane se savijaju pod plodovima, neke čak dodiruju zemlju. Osetićete olakšanje kada shvatite da najpovijenije grane imaju veze sa glasovima koji se čuju malo dalje.

Odmah nakon sedam ujutru, berači započinju svoj posao.

- Odabrati pravo vreme za berbu je izuzetno važno  -  kaže nam Fredi, ovaj put u patikama, sa trodnevnom bradom na licu, koji nadgleda svoje toskansko imanje sigurnim pogledom  domaćice koja zna svaki ugao svoje kuhinje.

Samo dve nedelje ranije, cvrčci su veselo pevali svoje koncerte pored maslinjaka. A onda je, odjednom, sve oko Belaviste utihnulo.

Fredi kaže da se oseća kao  na iglama tokom tog prelaznog perioda, nakon što je obran pasji trn, a pre ceđenja maslina. Svakog dana prolazi kroz zasade nara i zagleda crvene plodove okrećući ih na sve strane. Da li su potpuno zreli? Da li će im kora popucati  ako bude još neka hladna noć? A ako ih sada obere, da li će im time uskratiti još neki dan upijanja toplote  sunčevih zraka?

Ponekad radnici moraju da ostave sve drugo što rade, kada je vreme zrelo za berbu. Ponekad je to pitanje sati, kaže Fredi. Pulpa voća, koja štiti hranljivo seme, treba da bude jarko crvene boje. Ako je ona roze boje, prerano je. Ako kora nara pukne, on mora biti odmah prerađen kako bi se sačuvalo što više njihovih dragocenih sastojaka.

Fredi i njegovi zaposleni koriste ručnu hidrauličnu pumpu, kao najnežniji način da se iscede narovi. Oduzima dosta vremena, doduše, previše kada bi ceo rod  morao da se preradi odjednom. Ali u halama  iza žute kuće, zaposleni su od jeseni do Božića zauzeti preprađivanjem nara, sve dok u skladištu ne preostane ni jedan plod nara.

Ovog je jutra Fredi vidno opušten, jer je u poslednjih par godina odabir vremena za berbu bio odličan. Svaki čas dohvata plodove iz korpi i pažljivo ih otvara. Klima glavom i kaže da osunčani plodovi izgledaju baš kao što treba.

Veseli su i radnici sa farme, a za Marselu Paljara berba narova je lep posao pun zadovoljstva. "Bello" -  izgovara svaki čas italijansku reć za "lepo"  ova snažna žena, melodičnog glasa. Naglašava da nije lepota samo u plodovima, nego i u samom činu branja. I zaista, pokreti Marselini liče na ples dok se kreće među žbunovima punim plodova. Ona pažljivo rukuje svojim baštenskim makazama pre nego što preseče peteljku i nežno spusti plod u korpu pored nogu.

Vreme protiče a vesela grupa berača napreduje, metar po metar. Nema znakova umora ni stresa, možda zbog veličine ploda koji ne dozvoljava da se rukom ubere više od jednog nara u isto vreme. Sa svakim plodom postupak počinje iznova: saginjanje i posmatranje dok se ne izabere nar koji će se ubrati. Kao da svaki plod traži da mu se još jednom divite na grani, pre nego što napusti farmu i ode u presu za ceđenje. Kao da nameće potrebu za još jednim momentom tišine i zahvalnosti.

Među radnicima su trener konja, kovač i bivši inženjer koji se zamorio od prethodne karijere i otkrio da ga ispunjava nova odgovornost na farmi. Fredi objašnjava da nije želeo radnike bez ikakvog iskustva, nego radije osobe koje imaju osećaj za prirodu. Klaus Šmauh, koji je napustio rodni Sarland u Nemačkoj da bi sledio svoje srce ka Italiji, sročio je to ovako: "Svakom od nas ovde je jasno da je posao koji radimo dobra stvar - zato sve tako dobro funkcioniše."

Još jedan tovar je okončan i Klaudio Pođijanti, koga ostali iz milošte zovu "Capo", penje se na traktor i odvozi plodove u skladište, na hladno, gde će voće sačekati vreme za prerađivanje. Prikolica traktora više liči na veliki metalni tanjir upregnut u lance koji klizi preko trave ne ostavljajući tragove za sobom.  Fredi je sam osmislio ovu neuobičajenu konstrukciju.

Što se manje narušava zemljište, što je više minerala u njemu, to će biljke na njemu rasti snažnije i biti bolje negovane. Fredi želi da obezbedi da biljke dobiju samo najbolje, pa da dobro napreduju, ovde duž obale mora, jugozapadno od Pize.

Ova je regija čuvena po svojoj jedinstvenoj mikroklimi za koju su delimično odgovorni Apenini, čiji se visovi naziru nekoliko kilometara dublje u kopnu. Planine zaustavljaju vetrove koji duvaju sa Ligurijskog mora, a oni se onda okreću i još jednom huje preko ovih predela.

Kao ishod dobili smo idealnu kombinaciju sunca, toplote i vetra koju poznavaoci vina smatraju odgovornom za izvrstan kvalitet mnogih, svetski čuvenih, vinarija iz ovog kraja. Ova povoljna kombinacija prirodnih elemenata izgleda da prija i naru.

"Nar je poput deteta koje je lako za odgajanje i donosi samo radost" - mudruje Fredi. Već dva leta stabla maslina napala je voćna mušica, a snažna oluja jednom je uništila deo njegovih zasada pasjeg trna. Žbunovi nara, međutim, redovno pokazuju svoje blistavo crvene plodove u ranu jesen, čak i ako ih u aprilu, kada puštaju prve listove, iznenadi jutarnji mraz.

Nar je u ovoj regiji već godinama zapostavljen, uprkos tome što je poreklom iz Italije. Poneki se usamljeni žbun može uočiti u dvorištima ili pored puta. Kao da više niko ne zna šta bi sa narom, osim da ga postavi kao ukras na prozorskoj dasci ili ga ubaci u mladenački buket kao simbol plodnosti.

Prošlo je osam godina od kada je Kurt Kinci, Fredijev sada već pokojni tast, takođe Švajcarac, odlučio da gaji nar zbog njegovog zdravog soka. Baš kao i pasji trn, koji se gaji od samog osnivanja farme poznih osamdesetih.

Njegov naslednik danas smatra da je važno sećati se ciljeva zbog koji je osnovana farma Belavista, kao i glavno imanje, San Mario, tri kilometra dalje: da ljudima obezbedi blagotvorne supstance koje jačaju imuni sistem. 

Pravo je uživanje kada Fredi pogleda duž nanizanih zasada.. Sto hektara vitamina - misli on. Imanje Bellavista redovno prodaje plodove i direktno, lokalnom stanovništvu, koje svedoči o tome da su sokovi popravili koncentraciju njihove dece, i poštedeli ih kijavica. Žene govore da su uz njih lakše podnele probleme menopauze.

Imanje San Mario nar i pasji trn prerađuje u čist sok, a ne koncentrat, a od pasjeg trna pravi i sirup. Nešto soka od nara koristi se i u visokokvalitetnoj kozmetici. A deo nara završi i u kuhinjama zaposlenih.

Pre nego što je, pre tri godine,  proizvodnja soka zvanično pokrenuta, pet godina je trajalo testiranje. Razmatrane su razne metode navodnjavanja i različiti lokaliteti za odgajanje. Dosta se eksperimentisalo sa prvim, malim berbama. Irena Zigrist, zaposlena u kancelariji Bellaviste, bila je, na primer, oduševljena kada je u kuhinji utvrdila da nar daje sjajnu glatku teksturu i prelepu boju prelivima za meso. A seme nara ona, i dalje, koristi umesto suvog grožđa za svoje mafine.

Časa puna energije sunca

Već je podne, vreme za pauzu. Fredi so dovozi nazad do kuće na imanju San Mario, udaljenom tek par kilometara. I ovde su zidovi obojeni žuto, a farma se prostire svud naokolo. Fredijeva supruga Martina čeka na verandi, okružena cvetovima pasiflore. Za ručak je ćuretina sa salatom. Marina Kinci komentariše da su oni jednostavni ljudi kojima nije potrebno da imaju aleju kojim se kola dovoze do samog ulaza u kuću.  Ali svakako imaju visoke standarde kada je u pitanju piće koje piju - namiguje Fredi dok spušta stakleni bokal na hrastov sto. Već sama boja soka u njemu, sačinjenog od nara i pasjeg trna, opčinjava. Kako da je opišemo: vatreno crvena ili purpurno narandžasta? "Hajde samo da kažemo da je Fredi na sto spustio leto", kaže Martina. I stvarno je tako.

Energija sunca je to, u staklenoj posudi, i ima 20 puta više vitamina C nego sok od narandže, dodaje Fredi. On bi to morao da zna, jer je sokove sam analizirao, a i dalje to redovno radi u laboratoriji na Belavisti.

Kada divljeg vepra

Dok Fredi stalno prelazi sa jedne na drugu farmu, Martina uglavnom ostaje na San Mariju. U šest ujutro,, nakon što zatvori prozore spavaće sobe da vrelina ne ulazi unutra, Martina nadgleda 20.000 mladih biljaka, razdeljenih na 70 stolova za rasad. Briga o podmlatku zahteva mnogo sati rada: zasađivanje, rasađivanje, čišćenje od korova, zalivanje - pa bi radije izbegla da se optereti dodatnim poslovima, priznaje Martina. A onda nam skreće pažnju na još jednu zanimljivu pojedinost. 

Blizu  narova su jarkovi sa vodom, veličine kada za kupanje, puni kišnice.

Iskopali su ih divlji veprovi, a zaposleni su ih, u početku, redovno zatrpavali, skoro svakodnevno.  Životinje bi naredne noći iskopale nove, još veće rupe. Konačno, odlučili su da ih jednostavno ostave i više ne diraju. To su uradili i veprovi. Sada ih je ostalo još samo nekoliko.

Podizanje ograde suprotno je biodinamičkim principima, za koju priroda nema granice, objašnjava Martina. Polja San Marija prirodna su staništa ježeva, a šumarci hrastova nude sklonište mnogim vrstama ptica. Tamo žive sove, svračci i razne vrste fazana.

Vizija postaje stvarnost

S vremena na vreme se Martina, koja sad ima 49 godina, priseti kako je sve počelo. Kako je, kao dete, posećivala Italiju sa roditeljima tokom raspusta, i kako je njen otac sanjao da živi u Toskani. Ali ne da bi leškario i kupao se na plaži. Želeo je da upozna jedinstven prirodni pejzaž ovog kraja, da upozna lokalna sela i da prikuplja lekovito bilje. Danas Martina nastavlja očev san. Već dugo to radi, uz Fredija, koji je sa 22 godine počeo da prati njenog oca, još pre nego što se oženio Martinom, u zabačene predele Švajcarske u potrazi za divljim pasjim trnom za presađivanje. Tragali su u predelima koji su najbolji za rast biljaka, tamo gde ljudi, izgleda, razumeju da su deo kosmosa. Tamo gde je život više od potrošnje, gde postoji vreme za rad i vreme za odmor i divljenje.  A kada vreme za divljenje padne krajem jeseni, biće da je to nar privukao našu pažnju.