Rešenja koja poboljšavaju zdravlje zemljišta
Kako se pravi humus
Metode poput pravljenja humusa, regenerativne ili “ugljeničke” poljoprivrede, poboljšavaju zdravlje zemljišta. Aktiviranjem i jačanjem raznolikosti i broja živih bića unutar zemljišta, povećava se njegova plodnost i biodiverzitet, a sve zajedno povoljno utiče na klimu.
#1 Pravljenje humusa na starinski način
Kroz istoriju poljoprivrede u celom svetu možemo naći niz primera organizovanog pravljenja humusa. Čak su se i germanska plemena i Vikinzi trudili da poboljšaju polodnost zemljišta. “Plagen” zemljišta, ili zemljišta izmenjena delovanjem čoveka, danas su zastupljena u regiji Osnabrika (donja Saksonija). U 12. i 13. veku ljudi su svoju peskovitu, neplodnu zemlju obogaćivali organskim materijalima. Oni su uzimali “tepihe” zemljišta pa su taj tanak sloj zemlje sa korenjem koristili kao podlogu u ambarima za stoku. Tokom vremena, životinjski izmet, otpad iz kuhinje i pepeo bi obogatili taj sloj zemlje, koji bi se kasnije, oplemenjen, vraćao na polja. U 19 veku, industrijska mineralna đubriva su zamenila tradicionalne tehnike, ali su ove stare riznice znanja danas ponovo poželjne.
#2 Regenerativna poljoprivreda: prirodni ciklusi i briga o zemljištu
Ideju regenerativne poljoprivrede razvili su brojni pioniri među farmerima, naučnicima i aktivistima za zdravu zemlju. Robert Rodejl, farmer iz Sjedinjenih američkih država iskovao je pojam “regenerativna organska poljoprivreda” još 1970. godine, kako bi razlikovao ovaj od ostalih održivih pristupa poljoprivrednoj proizvodnji.
Koreni regenerativne poljoprivrede vode i do Rudolfa Štajnera (Steiner) i njegove Škole poljopriverde, iz koje je izrasla biodinamička poljoprivreda 1920. godine.
U regenerativnoj poljopriverdi prirodni ciklusi treba da se obnove i poboljšaju, uz snažan fokus ka brizi o zemljištu. Odgovarajuće mere se preduzimaju kako bi se ojačala živa bića u zemljištu, unapredila humus i njegov organski vezan ugljenik. Još jedan važan aspekt regenerativne poljoprivrede je i činjenica da je zemljište zasađeno različitim kulturama tokom čitave godine, bilo podsejavanjem, bilo zasejavanjem između glavnih kultura, kao što su žita, kukuruz ili repica.
„Zeleni pokrivač“, „zeleno đubrivo“, nazvano još i „živi malč“ ili „prekrivač useva“, može poslužiti da premosti vreme između rotacija glavnih zasejanih kultura. U zeleni prekrivač najčešće spada bilje poput crvene deteline. Ono vezuje azot iz vazduha i povećava plodnost zemljišta. Premda listovi biljke uvenu, njihov razgranati korenov sistem nastavlja da obezbeđuje zemljištu vodu i hranu. Zeleni pokrivač sačinjen od vrsta koje imaju duboki koren korisnije je za zemljište od oranja, jer korenovi prekrivnih biljaka mogu dostići dubinu od nekoliko metara.
Kada se koristi zeleni pokrivač, zemljište se ore samo kada je neophodno, pa i tada veoma plitko. Plitko mašinsko oranje je optimalno dopunjeno dubokim korenovima zelenog prekrivača, koje ne narušava strukturu slojeva zemljišta.
Život unutar zemljišta treba da se razvija svojim ritmom i, ako je moguće, bez ikakvog ometanja.
Praksa regenerativne poljoprivrede veoma se razlikuju od regije do regije. Tokom godina, ustanovljeno je više vrsta različitih praksi: permakultura, agrošumarstvo, holističko upravljanje pašnjacima – da pomenemo samo neke od njih.
Ovakvi pristupi obećavaju bolje zemljište, veći biodiverzitet, bolje skladištenje vode, smanjenu eroziju i manje oslanjanja na hemikalije u poljoprivredi.
Procenjuje se da se oko 50,000 hektara u Nemačkoj obrađuje u skladu sa principima regenerativne poljoprivrede – bilo na konvencionalnim, bilo na organskim farmama.
Od 2 do 5 milijardi tona CO2 može se, svake godine, zarobiti u zemlji u procesu proizvodnje humusa.
#3 Ugljenička poljoprivreda
Stvaranje humusa je dug i naporan proces. Dosta ugljenika zemlja upije brzo se razgradi i ode u vazduh u vidu ugljen dioksida. Samo mali deo ostane uskladišten u zemlji na duže vreme. Pa ipak, poljoprivredna zemljišta imaju veliki potencijal da uskladište ugljenik i doprinesu zaštiti životne sredine i poboljšanju klimatskih uslova.
Nemački poljoprivredni institut Thünen istražuje najbolje načine da se ovo postigne u projektu “Carbon farming” – “ugljenične farme”.
U “ugljeničnoj” zemljoradnjii usvajaju se metode regenerativne poljoprivrede kad god je to moguće. Ovo podrazumeva gusto zasejavanje, zeleno prekrivanje biljkama dubokih korenova, upotrebu komposta i čvrstih đubriva, primenu agrošumarstva.
Dok se ne uspostavi nova ravnoteža, naučna istraživanja kažu da se u zemlju može akumulirati od 50 do 1000 kg organskog ugljenika po hektaru obradive zemlje svake godine, a još i više na pašnjacima. Ovo znači da se od 80 do 3600 kg CO2 može ukloniti iz atmosfere svake godine i tako unaprediti klimatski uslovi, plodnost zemlje i biodiverzitet.
Štiteći zemljište, mi čuvamo i vlastite sredstva za život. Trebalo bi da učinimo sve što je u našoj moći da rehabilitujemo i pošumimo ogoljena zemljišta – oko dve milijarde hektara zemljišta širom sveta može biti restaurirano na ovaj način. Sada je pravo vreme da delujemo zajedno, delimo iskustva i pokrenemo nove projekte.
Tekst: Susi Lotz
Izvor:
Bodenatlas 2015, Der Boden (Susanne Dohrn), Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH, Deutsche Welle, Deutscher Landwirtschaftsverlag, Deutschlandfunk, Energiewende-Magazin 6/2020, Europäische Umweltagentur, FiBL, Johann Heinrich von Thünen-Institut, Julius Kühn-Institut, Kreo 01/2020, Max-Planck-Gesellschaft, Nature & More, oekolandbau.de, Saatgut (Anja Banzhaf), Save Our Soils, Slow Food, Statista, Stiftung Wissenschaft und Politik, Umweltbundesamt, Was ist und wie entsteht Humus? (Schnug / Haneklaus), World Ocean Review, WWF, Zukunftsstiftung Landwirtschaft (Wege aus der Hungerkrise, 2013)
