Kako pomoći deci kada su pod stresom

Premda stres i detinjstvo ne bi trebalo da budu povezani, izgleda da se to sve češće dešava.

Dr. Christoph Meinecke: I kao mlad doktor bio sam svedok dece koja su patila zbog stresa, ali ova pojava je zaista sve češća. I to u svim dobima, posebno među školskom decom, ali čak i među decom u vrtićima i jaslicama.

Hoćete da kažete da su i bebe pogođene?

CM: Da i to u velikom broju. Otprilike svaka treća beba ima problem sa snom, previše plače ili ima problem sa ishranom.

Zašto se to dešava?

CM: Kada je majka pod stresom, njeno dete apsorbuje njene hormone stresa tokom trudnoće, ili kasnije, tokom dojenja. Emotivno stanje roditlja generalno utiče na dečju sklonost stresu. Posebno je bebama potrebna veza sa roditeljima, nežnost i znaci ljubavi. Njima je neophodno da osete da neko uvek tu za njih, da primećuje kada plaču i da im pohrli. Visoki nivoi stresa pokreću se kod beba i male dece kada nemaju ovu pažnju, jer one ne mogu da prežive samostalno.

Kako roditelji mogu da prepoznaju da je njihovo dete iskusilo stres u vrtiću?

CM: Među decom u vrtiću posebno često nailazimo na poremećaje sna, hiperkativnost, strah od odvajanja, pojačanu sklonost infekcijama, koje se češće nego što je za njihov uzrst uobičajeno. Stres je, zapravo, zdrav odgovor tela koji mu omogućava da bude u stanju pripravnosti i spremno da odgovori na izazove. Kada je ravnoteža između tog stanja aktivnosti i stanja mirovanja i oporavka narušena, kada postoji disbalans između tenzije i relaksacije, telesne reakcije na stres preovladaju. Ovo je dugoročno štetno i može voditi ka razboljevanju. Kortizol, jedan od hormona stresa, slabi imuni sistem, a tako i njegovu sposobnost da se odupre infekcijama.

Koji su znaci stresa među školskom decom?

CM: Mnoga deca pate od glavobolje, neodređenih bolova u stomaku, bola u leđima i problema sa spavanjem. Mogu doživeti i depresivna raspoloženja, agresiju i teškoće pri koncentraciji. Ovi problemi su često praćeni strahom od isključivanja iz društva ili neuspeha. Uopšteno, ta deca su mnogo nemirnija nego inače.

Šta su, po vašem mišljenju, uzoci?

CM: Mnogo više dece je danas pod stresom nego što je to bilo ranije  i zato su neophodne jače veze bliskosti, posvećenosti i pažnje. Međutim, velika odeljenja obično znače da deca navedeno ne mogu da dobiju od učitelja, a možda to ne nalaze ni kod kuće. Odnosi sa bliskim okruženjem obezbeđuju stabilnost, a kroz nju i osećaj sigurnosti. Ako za to nema vremena, nesigurnost raste.

Da li to znači da su dečji bliski odnosi, naročito sa roditeljima, povezani sa manjim uticajem stresa na njih?

CM: Ne mora to po svaku cenu biti roditelj, može i neka druga osoba sa kojom dete ima jaku emotivnu vezu, neko za koga dete zna da veruje u njega, uz koga može biti ono što jeste, ko ga priznaje i poštuje, pruža sigurnost i zaštitu, ali i nezavisnost. U takvoj atmosferi, dete može da nauči kako da kontrološe stres. Naravno, da bi bilo tako, roditelji ne bi trebali stalno da govore o sopstvenom stresu, nego i da nađu vreme da se sami odmore i opuste.

Šta još može voditi pritisku u školi?

CM: Ako roditelji postave prevelika očekivanja pred dete, to može izazvati dodatni pritisak. Neka deca mogu se osećati zastrašeno pred prelazak na sledeći nivo školovanja, pa postati tužna, ljutita ili agresivna. Ako se dečje ponašanje promeni i nastavi da ide u istom pravcu, to može biti pokazatelj emotivne patnje. 
Nije najvažnije ono što roditelji očekuju od deteta. Odrasli su odgovorni da zadovolje potrebe deteta, a ne obrnuto. Tek kada je celo okruženje usaglašeno u očekivanjima, dete može da razvije svoje prave talente. 
Još jedan stresan faktor može biti početak školskog dana u ranim jutarnjim časovima.
Deca koja ne mogu samostalno da se probude, imaju povišene nivoe hormona stresa u krvi, što ih čini ranjivijim na probleme učenja.

Koliko je važno da deca imaju slobodno vreme za zabavu posle podne?

CM: Deci je potrebna inspiracija, ona moraju da se kreću i osvajaju svet, ona žele da uče o novim stvarima. Previše obaveza u popodnevnim satima može ih iscrpljivati, umesto da ih stimuliše, posebno ako još imaju i odmaće zadatke da završe. Slobodno vreme bez obaveza mora biti pravilo, a ne izuzetak. Roditelji treba da spreče i dugotrajan boravak dece pred ekranom kompjutera, telefona ili video igrica. Takvi stalni vizuelni stimulansi mogu dete učiniti previše uzbuđenim i nemirnim. Ako se dece ne druže fizički međusobno, nego samo kroz društvene mreže, lični kontakt sa drugima im može biti težak za ostvarivanje, što zauzvrat može izazvati anksioznost.

Koji ključni trenutak u razvoju deteta može da ga posebno izloži stresu?

CM: Polazak u školu može biti takav momenat. Suočena sa novim zahtevima školovanja, neka deca osećaju potrebu za pauzom da bi se regenerisala. Drugi ključni momenat dešava se u uzrastu oko devete ili desete godine, koje označavaju kraj bezbrižnog vremena detinjstva. Deca prestaju da govore roditeljima o svojim svakodnevnim mislima, postaju svesna da su njihovi roditelji obična ljudska bića. Ovo ih može rastužiti na neko vreme, stvoriti osećaj nelagodnosti, glavobolje ili bol u stomaku. Roditelji svesni ovoga mogu na odgovarajući način ispratiti ove trenutke i odgovoriti pažljivo na dečje potrebe. To znači da, u slučajevima kada dete grubo i nepristojno odgovori na neko pitanje, ne treba reagovati ljutito, nego sa razumevanjem.

Šta još roditelji mogu da učine da deca iskuse stabilnost i što je moguće manje stresa?

CM: Pre svega, važno je da imaju redovno vreme koje provode sa decom, poput zajedničke večere. Roditelji treba da budu istinski prisutni, a ne da se bave telefoniranjem, mejlovima ili pretragom interneta. Ne, to treba da bude vreme kada smo istinski posvećeni jedni drugima. Takođe je veoma važno da roditelji slušaju decu, da ih ne prekidaju odmah dobronamernim savetima. Deci je potrebno da znaju da ih roditelji prihvataju takvim kakva su, da istinski razumeju ono što im deca govore. Osim toga, roditelji ne treba da odbacuju dečja osećanja frazama poput: "Ne brini, sve će biti u redu".

Kako, onda, treba da reaguju roditelji kada im deca otkrivaju svoje brige?

CM: Mnogo je bolje saosećanje, rečima: "Vidim da si tužan, ispričaj mi šta se dešava". Recimo, ako druga deca prestanu da se igraju sa vašim, umesto da odmah objašnjavate zašto se to dogodilo, posegnite za emotivnim iskustvima iz sopstvenog detinjstva. Ovo će učiniti da ono oseti da ste ga razumeli i da je sigurno, što je detetu neophodno u emotivno teškoj situaciji.  Razni rituali takođe mogu utešiti dete, poput glasnog čitanja pred spavanje. Ovo postaje ugrađeni ritam koji detetu daje osećaj orijentacije, pojačava samopouzdanje i smanjuje stres. Čim se knjiga otvori pred spavanje, telo počinje da luči više hormona sna. Pored toga, masaže, posebno masaže leđa ili stopala uljem - poput lavandinog - stvaraju momente nežnost i ljubavi u kojima se dete oseća posebno bezbedno. Za stariju decu, razgovor o proteklom danu takođe može osloboditi tenzije. Pitajte ih, na primer: "Šta ti se lepo dogodilo danas?". Pustite dete da govori, uzmite učešće u razgovoru, ali nemojte, ako je moguće, davati savete.

Ima li razlike u načinu na koji odrasli i deca kontrolišu stres?

CM: Deca obično bolje podnose stres od odraslih. Ona još uvek imaju snažniji osećaj o svojim potrebama. To može biti san ili igra, u kojoj im svet mašte omogućava da izraze svoja osećanja. Važno je da im dozvolimo da to rade bez prekidanja. Ovo im omogućava da se osete sposobnim i najbolji je način da nađu svoju unutrašnju ravnotežu. To je i najbolja prevencija stresa.